top of page
Writer's pictureJovana Jović

Surova i veličanstvena Golija

Updated: Mar 11, 2023

Kada je Severina videla sneg u maju, ja sam sigurna da je to bilo na Goliji. Elem, najbolje da krenemo od početka, pa ćemo doći i do ogromnih smetova na jednoj od najvećih planina u Srbiji. Novi Pazar odavno okupira moju pažnju, neki će reći da je to zbog ćevapa, a ja ću samo dodati da nije to bio jedini razlog zašto sam želela da istražim taj grad. Prilikom rezervisanja smeštaja, odmah sam znala da je jedan dan pride namenjen samo za avanturu na Goliji.

Svake zime obavezno mi privuče pažnju vest o ogromnim smetovima na ovoj planinskoj lepotici. E pa ovog puta neću da čitam vesti, idem da vidim to i uživo. Naravno da sam sačekala da prođe zima, pa nisam ja luda da me zatrpa sneg i da me spašava GSS. Procenila sam da će kraj marta biti idealno vreme da vidim snežne nanose, a da ne dovedem sebe u opasnost. Tako i bi. Nakon temeljnog proučavanja Novog Pazara došao je red i na Goliju. Jutro je bilo sunčano, a dan topao, pravi prolećni. Dok smo se vozili autom ka Goliji pitala sam se, a šta ako se sneg otopio?

Vožnja od Pazara do Golije ne bi trebala da traje dugo ali to sa nama nikad nije slučaj. Svaka vožnja je 2 puta duža zato što stalno stajemo da usnimimo i fotografišemo predele kroz koje prolazimo.

Prilikom vožnje ka prvoj lokaciji Odvraćenici, vrlo popularna destinacija na ovoj planini i vikend naselje, snega je bilo samo u naznacima. Počela sam da gubim nadu da ću videti sneg uopšte, a kamoli smetove. Međutim, ne lezi vraže! Dok smo se približavali Odvraćenici, sneg je bio sve veći i veći i gle čuda! Prava zimska idila na 1700 mnv. U Novom Pazaru proleće, a na Goliji zima. Dočekao nas je vetar ali to nas nije sprečilo da počnemo da upijamo svaki delić ove planine. Nebo je bilo plavo, sunce nam je milovalo obraze uz poneki pokušaj vetra da osujeti naše uživanje, sneg je bio čisto beo, prava dobrodošlica! Nastavili smo put dalje i to ka Jankovom kamenu, najvišem vrhu Golije, a i jugozapadne Srbije. Dok smo se polako vozili kroz ovu zimsku čaroliju, ljude smo retko sretali. Na prvi pogled Golija deluje ljubazno, ali ne damo se zavarati. Surova je ovo planina, možda i najsurovija i najnemilosrdnija u Srbiji. Priroda je ovde u punoj snazi i ne libi se da to pokaže, naročito zimi. Na Goliji zima nije gotova kad je kraj zime, već početkom leta.


Prilikom vožnje kroz ovu planinu nismo znali šta da očekujemo. Priče o Goliji koje sam nalazila na internetu su bile šture i bez mnogo opisnih prideva. Osećaj da smo na nepoznatoj teritoriji nije nas ostavljao na miru. I tako, u tom razmišljanju o tome šta nas čeka nismo ni primetili da su nanosi pored puta bivali sve veći i veći. To je to, u daljini su se nazirala bela, visoka, prostranstva sa taman dovoljno mesta da prođu automobili. Golija me nije razočarala! Smetovi su me čekali!


Pre no što nastavim priču o smetovima, moram da vam obrazložim čemu toliko moje oduševljenje istim. Pa to su samo nanosi snega pored puta, zašto tolika euforija? Neki ljudi maštaju da posete neko egzotično odmaralište na drugom kraju sveta, da plivaju s delfinima, da jedu kavijar u skupim restoranima, a moja maštanja su malo drugačija. Jedno od njih je da vidim velike smetove na Goliji. I eto mene, ja malecna od samo metar i osamdeset cm, a smetovi preko 4m. Sitnica.


Još jedna želja na listi precrtana, Golija me je ispoštovala! Stali smo usred tih belih divova sa obe strane puta i divili se snazi prirode. Koliko smo mi ljudi mali i nemoćni, a nažalost nekad to ne shvatimo dok ne stanemo pred ovakvu kreaciju. Osećaj ne mogu da vam opišem, ali mogu da pokušam a tu su i fotografije i video materijal da vam to dočara. Jednom rečju sreća. Čista, iskonska, dečija sreća. U stvari, par kilometara sreće! Dosta vremena smo proveli među smetovima i vreme je bilo da krenemo dalje. Iako smo već bili maksimalno ispunjeni onim što smo videli do sada, znali smo da Golija ima još mnogo toga da ponudi.

Nakon kraće vožnje glavnim putem, stižemo do oznake pored puta na kojoj piše Jankov kamen, 2.5 km. S obzirom da je staza koja vodi do najvišeg vrha jugozapadne Srbije u samom startu bila strma i neutabana, rešili smo da uspon na taj vrh ostavimo za leto, taman kad se otopi sneg. Jankov kamen se nalazi na 1833 mnv i postoje mnoge legende o tome kako je ovaj planinski vrh dobio ime. Prema jednoj od njih, Jankov kamen je dobio ime po Sibinjanin Janku, koji je vraćajući se sa Kosova na ovom mestu ostavio kamen. Sa malom tugom, nastavljamo dalje ka Dajićkom jezeru, kao i verom da ćemo sigurno videti ovaj vrh prilikom sledeće posete.


Kad kažemo jezero, zamišljamo vodenu površinu određenih dimenzija. Međutim, Dajićko jezero koje se nalazi pored samog puta, više podseća na baricu. Sneg je bio previše dubok, a mi nismo znali da li je barica ipak bara pa smo zato rešili da osmotrimo ovo jezero i iz vazduha, uz pomoć drona. I eto nama još jednog iznenađenja. Dajićko jezero, koje još nazivaju i Svatovsko jezero zato što su se tu prema legendi utopili svatovi, iz vazduha ima oblik srca. Svakako zanimljivo i ova bara se vrlo brzo u mojim očima pretvara u gorsko jezero. Prema drugoj legendi, pored ovog jezera se noću skupljaju gorske vile. Nemilosrdna lepotica jugozapadne Srbije ne prestaje da iznenađuje, a mi nastavljamo dalje do naše sledeće lokacije.

Nebeska suza iliti Okruglica je još jedno jezero na Goliji koje smo se nadali da ćemo “upoznati”. Nakon par km vožnje glavnim putem, odvajamo se i krećemo sporednim šumskim putem koji nije raščišćen. S obzirom da nismo bili opremljeni terenskim vozilom, više puta smo razmatrali da li da nastavimo dalje. Rešili smo da idemo dokle možemo, pa ćemo videti šta dalje. Polako ali sigurno stižemo do table sa natpisom jezero Okruglica 2.5km. Naravno, dubok sneg ni ovog puta nije izostao kao i neutabana staza, jer kao što rekoh, na ovoj planini nismo sreli žive duše. Ni jedan jedini čovek, koji šeta i uživa u ovoj lepoti. Par automobila i kamiona koji smo sreli na glavnom putu ne računam, ljudi su išli svojim poslom. Dan se bližio kraju a mi smo rešili da “osvajanje“ ovog jezera ostavimo za leto, taman nakon uspona na Jankov kamen. Ovo prirodno jezero je nastalo 1977. godine, nakon jakog zemljotresa u Rumuniji. Zahvaljujući velikim potresima, došlo je do propadanja i urušavanja zemljišta na Okruglici. Udubljene, koje je nastalo tom prilikom, vremenom je ispunjavala voda i tako je nastalo ovo magično mesto, koje Golija poseduje danas. Jezero nema dotok vode iz potoka ili reka, tako da se pretpostavlja da poseduje izvor na samom dnu. Ovo mesto još uvek nije istraženo i za sada ne postoje konkretne informacije o njegovoj dubini. Iako sam imala snažnu želju da vidim ovo jezero, to će morati da sačeka, jer nekad samo želja nije dovoljna. Neki drugi faktori su nekada jači, a u ovom konkretnom slučaju to je bio nedostatak opreme za planinarenje kao i nedostatak vremena, jer je dan bio već pri kraju, a ne bi bilo zgodno da se zaglavimo na ovom sporednom putu i to bez telefonskog signala.


Zaključujemo da je vreme za povratak i raduje se zato što ću ponovo videti smetove. U povratku opet pravimo pauzu, ali ne zato što to želimo već zato što smo primorani na to. Dok smo se približavali delu puta gde je sneg najveći videli smo radne mašine koje proširuju put da bi vozila mogla da se mimoiđu. Moram da priznam da sam iako ne volim da čekam, i u tom činu uživala.


Jedna velika mašina grebe snežne smetovi i baca ih na put, a druga ide za njom i baca sneg visoko pored puta i tako raščišćuje sneg. U koloni koja je čekala da mašine prošire put je bilo i par velikih kamiona. U nekom trenutku sam zapazila da je vozač jednog od njih, izašao iz kamiona i hodao po smetovima. Blago njemu. Padalo je i meni na pamet da pitam nekog od vozača da me pusti da se i ja popnem, ali kakve sam sreće verovatno bih upala u neku snežnu rupu pa sam zato i odustala od toga.

Nakon nekog vremena, radne mašine su se sklonile i pustile nas da prođemo. Polako smo se spuštali ka Novom Pazaru, a na mom umornom licu oči su sijale od sreće. Lepo je kad san postane java. Surova Golija nas je lepo dočekala i bez imalo muke dobila još dva velika zaljubljenika u njene lepote. Ne nismo uspeli da vidimo i istražimo sve što smo želeli ali to je samo još jedan razlog više da posetimo ovu lepoticu kad obuče zeleno ruho.

I zapamtite, postoje mesta koja se ne mogu opisati… Moraju se doživeti


57 views0 comments

Recent Posts

See All

Commenti


bottom of page